muzika za stereotipe

On se sprema da je poljubi, polako, drugarski, u obraz, rastegljujuci, svom silinom misice, rukave svog pretesnog i malog sakoa, u isti mah. Deluje kao da ce svakog trenutka pustiti suzu bez nekog posebnog razloga, vrlo verovatno da on ne bi ni bio svestan svog plakanja. Takav je on. Dete u malom sakou. Nista strasno. Stidljiv do arogancije. U jednom trenu streberski zavodljiv u drugom vec ide na zivce svojom opsesivnoscu. Sobom trci na kurac, u 4 reci.

Sada, dok odlazi, polako sve bledi i klizi, dalijevski tuzno, niz klavire, rastace se vreme i prostor, slow motion, nejasne utvare u glavi, i tisina koja preklapa oboje. Ona zmirka u tom presporom ritmu neuroticnih i zaboravlja na njegovo prisustvo ususkavajuci se u predstojecu usamljenost. On stojeci u sivom okviru vrata - dopusta sebi potpuni luksuz otvorenog kadra kao da malopre nije rekao da je tako najbolje za oboje. Zaboravlja da je krenuo. Ona je samo progutala sve ono sto je imala da proguta i pokorno pognula glavu, precutno, kao i uvek, pristala na sva pravila ugovora, racunajuci na njegov povratak i vreme za sebe. Na svoje nepojmne tuge nesvesnih ceznuca. Vratice se on, pocela je da mantra u sebi, cim je zamracio svoju facu. Sve ono sto je potom rekao ostalo je da visi u vazduhu kao svi stereotipi na koje se jednom naviknemo da bi potom postali nesposobni da ih ikad vise opazimo. Sve ono sto je potom rekao je proteklo u stravicnoj tisini kao kada u filmu iskljuce muziku i scena silovanja prodje u sivim kadrovima i u potpunoj tisini u ocima devojcice ciju majku siluju. Posle nepoznate logike vremena, situacija se namesti, i ona osveti svoju majku, isto kao sto se i on vrati. (kao sto se muzika vrati, leprsava i okretna, potpuno neprikladna za film).

Obavezno posle svih tih uzasa osvane nadrealno juto u boji manga i nara i kiwija i poneke sljive u daljini, i sve bude kao u nekoj bajci, kao sa fabricke trake se ispostavljaju najlepse stvari, komsiji se posle mesec dana vrati macka bas tog jutra i cuje se njegova vriskava radost, i procveta kaktus koji nije i nije hteo da cveta, i svemu tome ta devojcica pristupi nekako s osecajem krivice jer istovremeno mora da se pretvara kako ne vidi modrice na majcinom licu, i kako ne cuje muziku koja se vratila posle dogadjaja koga sada bas i nije svesna.

To jutro brzo osvane, logika vremena uvek prestigne moju malodusnost, mislila je ona zamisljajuci tu devojcicu u roze haljini na tufne kako sedi na krevetu i ceka nju, ceka da se ovo zavrsi, da on ode i da se njih dve ispricaju i zagrle. On je za to kratko vreme, pricao sve brze i nervoznije pracen osecajem bespotrebnog pravdanja ulazeci u sve sitnije, sitnije detalje i okolisanja, u sve ono sto je planirao da izostavi, u cemu se, najzad skrivalo sve ono sto je ga je tistalo.

U detaljima se krije djavo ili bog? I cija to bese recenica? Aludirajuci na svoje poduze slovo, pitao je to tako hladnim tonom, znajuci da ga ne slusa, i na kraju se iskezio i sebi i njoj. Smeh je vise nalikovao na neki grc, na uctivu reakciju bolesnika oko koga, u bolnickoj sobi, obigravaju rodjaci nasvezijim i najmasnijim tracevima. Nerv koji je pri toj radnji zaigrao ostao je blago zategnut sto je promenilo i njegov pogled, ne samo lice. Oboje su u potaji tiho osluskivali sebe, cekajuci reakciju onog drugog ili neku silu koja ce se iznenada pojaviti i resiti stvar. Nejasno je koliko su tako stajali, dok je sivim, u zaboravljenom vremenu okrecenim, hodnikom, odjekivao air i how are you, meskoljeci se o zidove i vrata ostalih stanova, kao neki eho buducnosti koji ih je okruzivao, ta muzika im je pruzala smiraj ali onaj sanjivi, sebicniji, samo-za-sebe smiraj. Bar je ona tako mislila o tome, trudeci se da se ne obazire na susedne stanare koji su se kadkad javljali iza njegovih ledja.

Tog, nadrealno bistrog, jutra on ce se vratiti i ja necu znati da li da budem sretna ili tuzna, isto kao sto ne znam i sada, jer znam da nam ne ide i da nam nece ici ni kada se bude vratio. Volela bih da mu kazem- Idi i nemoj nikada da se vratis. Ostavi me. Jednostavno nestani. Mi nismo jedno za drugo. Bicemo srecni. Odvojeni. Ali to sve odzvanja nekako pateticno u ovom fleshu od nanosekunde, i nisam sigurna da verujem u sve to, da to zelim.

Koliko ima kako je sve pocelo? oduvek je delovalo kao da je uvek uz mene. Nesrasli nokat ili tako nesto. Cini mi se da to vreme ne mogu da spakujem u jedan stisak sake ili ovlas poljubac u obraz. Mozda u neki ocajni seks. Ili bilo kakav ljudski kontakt. Reci nas samo bune. U svakom slucaju deli nas samo osmeh ili dva i da se sve zavrsi. Ako tog jutra, zagledana u modrice, budem srecna da li to znaci da sam vec sada srecna? Da je vec sada to jutro? Buducnost? Jer on ce se vratiti, zasigurno.

Dok se kao stidi svog sakoa i razvlaci svoje rukave i dok pusta iz sebe neke skripave zvuke, osmehe, da li misli isto sto i ja? Gotovo da je zaplakao a znam da nece, znam da ispred mene nikada nece. Pravi se jak. Mozda on nikada i nece nauciti da se otvori. Pusticu ga da ode. Mi zivimo juce a sutra jos nije doslo. Zapravo, sve je tako bljantavo isto. To sutra je isto.

Reci kuljaju, male mreze u koje se hvatam, kakva zavera, moje samoobjasnjavanje, igra koju ne umem da zavrsim dok ona netremice zuri u mene, odsutna kao i uvek, uvek u nekom drugom vremenu i osecaju. Ne vredi. Tuzan osecaj poraza. Kad bi se opustili, islo bi glatko, skoro nadrealno. Kad bi se ja opustio, izneo bi sve njene utvare na ledjima. Sada ne mogu ni da joj uhvatim pogled i ne razumem ovo sto govorim. Teturam se medju nekim starim zidovima, kao pijani golub kome su skresana krila, pateticna slika, bilo bi mi lakse kada ona ne bi izgledala kao devojcica obucena u roze koju preklapa fade out na tufne. Kada bi mogao da se iskreno nasmejem. Ili bar bistrije da pogledam a ne ovako. Skoro zlobno. Ne napusta me taj nerv. Odbrambeni. Obmotava mi slepoocnice. Grci mi lice u smeh. Kad bi me neko slusao imao bi potpuno drugaciju sliku o meni, skljocam se pokvarenim fotaparatom nekog tamo stranca i to, uzalud- jer ona je zasla previse….ma, samo ova sluzava jegulja nek sklizne u moju utrobu ili nek iskoci…ove reci…

…..pocelo je smotano, prevrnulo se tako. zanesenjaci. ja se mozda nikada necu zaljubiti. ti i moja kopija. ja nisam ja. nije fer prema tebi. zasluzujes vise. kao deca, nemamo te godine. nesto ozbiljnije. razumes. moras da nadjes nekog. ne brini sta ce biti sa mnom. samo nestani. jednostavno se okreni. Mi smo drugari. U tvojoj milosti stradacemo oboje. Ja sam kriv. Manipulativno djubre. otislo je predaleko, traje, pa, predugo. Ne, ja moram da budem jaci. Napusti prva. Gadan mi je ovaj svet, drustvo, uredjenje. To sto ja…Mi….Razumes…Ja bi trebalo..voleo bih da te volim, mozda te i volim…Kukavica sam…ne mogu da odem a znam da bi trebalo..potrebno mi je neko vreme…Mnogo ranije..samo moje …ali postoje pravila, ja ne mogu sam. Iako..da provalim sta osecam…a nije fer prema tebi….nesvesno, iskoristio sam…zasto sve zvuci ovako kako zvuci….mozda je vec reseno….ti znas….ne……..jednostavno, odnos izmedju dvoje ljudi ne treba da bude ovoliko tezak. Ovoliki napor i, ovde je nacinio narociti trzaj glavom kao nevestu ilistraciju, naprezanje.

…cije su one zapravo?

Uspeo sam da uhvatim samo njegovu poslednju recenicu dok sam prolazio hodnikom svoje zgrade. Komsinica se izgleda precutno slozila ali tako da deluje da se slaze sa njim a ne sa onim sto je izgovorio. Nisam siguran da je uopste cula sta je on rekao. Blago se nasmejao, sa zakasnjenjem, nekoj svojoj fori od malopre, i okrenuo joj ledja u momentu kad je ona znojavim sakama zatvarala vrata. Otvoreni kadar biva napusten, osim olinjale macke komsije koja se jutros vratila niko vise nece moci da se skrije pod okvirom tih vrata. U usima sam cuo jezivo lupanje srca nekog od njih dvoje, lupalo je kao u zeca, otkucaji su bili malaksali i izgladneli, jureni od neke nevidljive i necujne sile. Strpljivo sam otkljucao vrata i naslonio se na njih iz unutrasnjosti svoga stana. Ne mogu vise ovako? Jednom ce joj dokurciti moja nestalnost. Otici ce. Zazmurece na moje sebicne potrebe. Na moju samocu. Svetlo koje se najednom ugasilo u hodniku bila je odlicna metafora za to. Potpuni mrak oko mene. Nigde izlaza. Dok u tisini osluskujem svoje disanje uvidjam da ako zatvorim oci preda mnom je mnogo veci mrak, sto mi daje nadu da ih drzim otvorene. On je sada daleko, ko-zna-gde, ili mu svetlo jednostavno ne treba? Mozda ona, moja komsinica, isto tako ceka, da on upali sveto, ili da se vrati, mozda je cak ubedjena u to. Bilo je strasno glupo od mene sto sam uopste pokusao da joj se javim. Namerno je pobegla iza njegovog tela od mog pogleda. Verovatno sam u nju zurio nekulturno dugo.

Odgegao sam se do kauca na kome se nalazio daljinac i ukljucio tv, potom nahranio ribicu i ukljucio radio. Po difoltu, tranzistor se pali na najglasnije. Nemam kada da ga stisam. Jebiga- probudicu nekog u zgradi. Nepoznata stanica ali poznata i mrska pesma. HOW ARE YOU?. Ide mi na kurac vise. Mada pishao sam polako, sa uzivanjem. Air se odlicno slaze sa ovako opustajucim trenucima. How does it you fell u stopu prati mlaz, potpomaze mu. S mukom sam nakon toga oprao ruke nesiguran u smisao te radnje.

Na tv-u, u sasvim nebitnoj sceni za ceo film, kako sam kasnije shvatio, mladi par se raspravlja oko necega. On sedi u cosku, na drvenom tronoscu, vidno mamuran, obucen u pidzamu, dok ona vice, razvlaceci rukave sakoa. Bila je spremna negde da krene ali ocito da ju je nesto zadrzavalo. Osim sto je cutke zmirkao u ritmu njenog neuroticnog govora, nije davao nikakav drugi znak zivota. Jedino ga pogled ne napusta. Vatreno mirne, kao u macke kada se razjari, bile su jedino sredstvo njegove glume. Zelene oci.

Dokle ces vise da se opijas? Mi smo planirali…zasto si ti uopste sa mnom. Je l tebi sve ovo samo igra. Zasto me mucis. Ona je pak bila histericana, koliko on smiren. Uljudi se! pocni da radis. U stvari, bas me briga, da li cemo biti zajedno, i koji status imamo. Samo da budes ok. Mucis me ovako. Razmazeniji si od deteta. Tacno tako, razmazeno, hiperaktivno i talentovano siroce, tako se ti ponasas. A ja sam ti mama. E znas sta…ovde je napravila nesvesnu pauzu, i narocito se zagledala u njega

On sigurno nije cuo ni rec. Samo je zmirkao. Dok je ona tako stajala, jednom je ustao i samo je blago stisnuo za ruku sto je ucinilo da ona prestane da vuce svoje rukave i da se prividno smiri. On, zadovoljan svojom malom i nezasluzenom ulogom, je posle toga seo i nastavio cutke da klati nogom u nama nepoznatom ritmu. Ali to se sve zbilo na samom pocetku, tik nekoliko minuta nakon sto sam ukljucio tv, mnogo pre ove pauze u kojoj zure jedno u drugo.

Stan im je lep. Beli zidovi sa sivim razbacanim mrljama preko. Spustene roletne, navucene zavese. Crno cebe prebaceno preko kauca. Bela i boja drveta, metal i staklo. Sve je odisalo cudnim mirom, nekako sterilnim, rutinskim. Zelena lampa na bordo stocicu je razbiljala monotoniju toliko da nam stavi do znanja da je vlasnik svestan svog vec vidjenog stana. To mi se svidelo. I ja bih hteo takav stan. Bez umetnosti. Slika. Knjiga. Reprodukcija. Sholastickih tapeta. Ploca. Bez tuge. Samo to. Jedan lep, dosadan, skolski uredjen stan sa spustenim roletnama. U stvari, sve to je bila jeftina scenografija filma, pristupacna ali efektna, jednostavna, propratni deo filma, bez teskih detalja koji bi mozda zasmetali glumcima da se ovako brutalno hlade pogledom.

Smrzla se od njegovog pogleda i uplasila svojih reci. Sve su one, lepo se videlo, bile uprte samo u nju, sto se njega tice, sve se oduvek znalo. Nek uzme ceo paket ili nista. Uplasena kao dete kojie zna da je uradilo nesto lose sklanja svoj pogled kao upaljeno ulje sa vatre. Baca se na kauc i pali cigaru, odustaje od namere da krene a ne ume da zavrsi zapoceto, zagubila se i ne zna sta hoce da kaze- previse je umorna za bilo sta. Skida sako, koji je steze, u miru i sa zadovoljstvom. Ostaje samo u crvenoj grandz kosulji-haljini. On se premesta do nje. Petlja nesto sa dugmadima sakoa, duze nego sto bi trebalo, to joj odlicno dodje da sakrije svoj uplaseni pogled, dok joj siske padaju preko chela. On se sprema da je poljubi ali ona u tom trenutku dize glavu. Uhvacena je. Samo se tako vrebaju. Gledaju. Nista drugo ne rade.

Sledeca scena. Krvava su joj kolena. Potkozno krvava, stanje koje najavljuje modrice ili mozda ne. On zadovoljno pusi cigaru. Oboje goli leze na belom tepihu. Cuje se neka prevrtljiva muzika u offu. Jutro koje osvetljava citavu sobu, njeno lice pogotovo, i kosu, i usne. Zvoni telefon. U brzini navlaci bokserice i pre nego da se javi, on gasi muziku. Cuje se samo njegovo mumlanje dok je kadar na njoj.

Krecu reklame. Najbolji ulosci na svetu, deterdzenti i kola, plavuse i beli zubi. I previse manipulativne muzike. Poznate, nekad, u mladosti, voljene muzike. Fuj. Kako ti samo ogade mladost na perfidan nacin. Glumice, pevacice i manekeni uz kafu koja sa pusi. Stvarno nisko.

Gasim tv razocaran stereotipom. Ima li icega na ovom svetu a da se ne zavrsava tucanjem? Sta je sa mozgom? Kakav klise. Stereotip na koji smo se svi navikli, toliko da ga vise i ne registrujemo. Zapravo sam se branio od svojih misli. I da sam hteo, u tom trenutku, nisam mogao da sprecem fleseve poslednjeg seksa.

Vojnicki grubo me baca na pod i na mene se spusta kao slap. Drma me za ruke a tabanima se odupere o krevet. Znoj koji nam se slio medju noge, olaksava njeno klizanje po meni i povecava uzitak. Vec u sledecem trenutku sam njene tabane osetio na svojoj kicmi i gipke kukove koje je smestila u moje ruke trazeci da ih drzim sto cvrsce na bedrima. Zubima je sve vreme drzala zlatni lanac, koji je nosila iz gheto zezanja, i preko njega zavrtela jezikom. A onda se taj jezik razmileo na mestu gde su bila bedra. Kad je osetila da me je dovela do vrhunca vesto je zastala i otpila dug gutljaj piva koji joj se u tankom mlazu slivao izmedju grudi i s pauzama kapao po meni.

Dok sam sam se priseceo, postao sam naglo svestan stravicne tisine u stanu posle gasenja tv-a. Uzdisaji u glavi su samo podvukli odsustvo bilo kakvog zvuka, zlokobne tisine. Kao kada u filmu manipulativno iskljuce muziku za vreme najstrasnih klanja. Bio sam spreman da svakog casa ugledam Hanibala. I to kako pored mene stoji sa nozem. Slusao sam otkucaje svoga srca i moje pusacko, uplaseno disanje. To je jedino sto sam cinio. Stvarno bi trebalo da se opustim. Najveci stereotip je izbegavati stereotipe. Tako sam i dospeo u ovu situaciju, da cekam Hanibala da mirno useta i da mi kaze kako sam ja zapravo genijalan. Poseban. Izvan svakog klisea. A onda da mi prereze grkljan. I da se isceri u kameru u istom trenu kada pocne neka klasika. Npr.- Carmina burande. Hanibale, nisam ja lud. Ja samo ne umem da se prepustim drugome i plasim se da to priznam. Ali ako vec biram, to ce biti ona.

Pri povratku, shvatam da sam pogresio i obukao premali sako moga cimera kome fali jedno dugme. I strasno me obliva znoj. Napaljen sam do kostiju. Nesposoban sam da razmisljam. Cista zivotinjska glad pomesana sa umorom. Koliko se detinje cisto osecam toliko sebi licim na pijanca sa svih autobskih stanica ovoga sveta. Koliko sam vreo, toliko sam hladan. Kao vreli oblog natopljen rakijom, koji se nakon nekoliko sati, obmotan oko grla, ohladi, samo sto na mene, svakim metrom kojim sam blizi, malo-malo pa sipaju vrelu rakiju u nepoznatom ritmu neuroticara. Pokajnicki zvonim. Tresem se kao da se spremam da je muvam po prvi put. Samo gore.

Ona otvara vrata. Zasto sam se vratio? Zbog Hanibala ili muzike? Ili nje? Ne znam sta da joj kazem. Ona se ne pomera. Cuti. Cutim i ja. Samo se gledamo. Nista drugo ne radimo.

Ujutru me sunce budi na parketu njene sobe. Brisem pesak iz oci i palim cigaru. Uzasno me bole kolena. Matori smo za ovakve egzibicije. Trebalo bi da se skrasimo. Da uradimo nesto sa sobom. Bilo sta. Da nabavimo kuce, macku, ribicu, da zalijemo ovaj kaktus, da otputujemo negde na vikend. Bilo sta. Da najzad kazemo komsiji da oladi sa air-om, muzika za liftove deprimira, da nam je dojadio i da se ona nece vratiti ma kolika mu bila brada. Makar da se javimo na telefon. Stvarno, bilo sta.