Odelo za ovoj našo mogare!

  Nema me, nema. Da ne brinete, nisam bio da leškarim na Kanarima niti kojekude da uživam. Pritisla muka i nevolja, al ajd' sad...

Nego, ovoj našo mogare se umislilo, što je i red kad se čovek zaženi, pa ne ume odelo da izabere. Na vreme mu je predočeno da crno-crvena kombinacija, inače njegova omiljena, ne dolazi uopšte u razmatranje. A evo ga, još dve nedelje, sitno broji, pa rekoh da mu pomognem/o. Mislim se, ko će ako ne kum...

  Pa kume, ( urban_revolt za blogere ) biraj...a vi ljudi pomozite pri izboru, da nam Urbi zablista ko što dolikuje...sad će i mlada da traži predlog za haljinče...

  i još...

  Inače neki to rade i ovako (text preuzet od nekud):

  Da bi oženio sina jedinca Miloica radi najmanje dva’es godina u Austriji Tamo jede isključivo ‘leba i paštetu a sve pare gura u slamaricu. To što će jednog dana da oženi sina i nije tol’ko važno kol’ko je važno da celo selo priča kako niko veće i bogatije veselje nije napravio od Miloice. Kad sin stasa za ženidbu a Miloica prikupi pare bira se mlada. Tu se više meseci kalkuliše i precrtava a sve u cilju da imanje ostane neokrnjeno s tendencijom uvećavanja.
 

  Na svadbu se zove celo selo a i tri sela okolo što svi oduševljeno dočekaju k’o i u svakom selu gde nema doma kulture pa mu svadba dodje k’o jedina zabava.
 

  Prosečan svadbarsko šatorski svat vraća ženu da se pristojno obuče i upozorava je da ne švrlja da ne bi ’’naredio pikslu’’ a ona njega da ne juri za suknjama i da ne šljema više nego što treba da ne bi od sebe pravio budalu ’’k’o i prošli put’’.
 

  Svatove kite mladina sestra i najbolje drugarice. Svakog gosta ubodu i svakom se izvinjavaju crvene k’o bulke.
 

  Na šatorsku svadbu se nose cipele za preizuvanje u neko doba, pištolji, puške i drugo vatreno oružje koje može da se iskopa u šljivaru. Puca se nasumice, u svim pravcima, svako iz svog razloga. Mladina majka nosi i tihotapke jer mesec dana u nazad ‘’ne zna ‘de su joj noge’’.
Ispred šatora se okreću na ražnju sve domaće životinje a piće se hladi u hladnjačama za koje je zadužen neko iz rodbine ko tu ulogu shvata vrlo ozbiljno, ne bi dao ključ nikom ni za živu glavu.
 

  Osoba od poverenja biva izabrana da prima poklone tj. koverte. To je obično neki ‘’starac Fočo od stotinu ljeta’’ koji je zaboravio kol’ko je dva i dva, pa letnji dan do podne čekate da prebroji pare, upiše koji ste, s čije strane, i kol’ko ste doneli da isto tol’ko može da vam se vrati.
 

  Kumovi su već obezbedjeni po onoj narodnoj da je kum svetinja i da kumstvo ne treba prekidati pa se mladenci obicno na dan svadbe upoznaju sa onima koji treba da im krštavaju decu. Onda u potragu za vojvodom a za tu ulogu se obično izabere najveća budala u familiji. To je onaj koji celu svadbu mora da tegli barjak gde god krene i koji će svojim kolima da predvodi svadbenu kolonu. Kad se svi svatovi skupe formira se kolona a vojvodina žena sve do mladine kuće podvriskuje kroz otvoren prozor, čisto da se zna. U slučaju da zatreba nekome, vojvoda se prepoznaje po šarenoj kapi koja mu se fenomenalno uklapa u odelo za svadbe. Podseća na pevca.
 

  Najveći deo vremena oko priprema otpadne na traženje muzike što obično ide po preporuci. Muzika mora da ima pevaljku koja mora da zna sve pesme da ne bi došlo do opšte svadbarsko šatorske tuče. Onda se krene u potragu za poslušnicima. To su oni koji su u svojoj kući dobri domaćini al’ nemaju pojma kako treba istovremeno uslužiti oko hiljadu duša pa se uglavnom sapliću i prosipaju čorbu po gostima.
Najveći problem nastaje oko rasporeda sedenja gostiju. Tu strogo mora da se vodi računa ko je čiji, ko sa kim ne govori, ko se kome u brak umešao, ko je čiju tarabu preskak’o, pa shodno tome se pravi strategijau po kojoj tokom svadbe ne mogu ni da se vide a kamoli dodirnu da svadba ne bi postala poprište krvavog obračuna.
 

  Mladence obavezno voze u kolima koja imaju ’’stransku’’ registraciju. Za tu priliku se obično poziva rodjak gastarbajter poznat po cicijašluku.
Kad mladoženja stručnim snajperskim okom, iz trećeg puta, skine onu jabuku zakačenu nebu pod oblake a svatovi u stampedu nagrnu da vide kako je ’’leeepaaa mladaaa’’ predstava može da krene…
Pre toga mladu prodaje najbliži brat iz familije najbližem mladoženjinom bratu. To takodje traje letnji dan do podne jer je mladin brat obično duduk koji je bukvalno shvatio da na svadbi treba da profitira.
 

  Odlazi se na venčanje u mesnu kancelariju što se otalja na brzaka a onda u crkvu gde svi svatovi šapuću sebi u bradu ‘’Pope, skrati malo…’’
Posle toga nastaje jurnjava u šator da se zauzme što bolje mesto, preskakanje stolova i klupa, a oni što su pravili strategiju za očuvanje mira u selu ukapiraju da su džabe gubili vreme i da će svi da sednu tamo gde im se svidi. Kad svi posedaju ludilo može da počne. Ko god ‘oće da ustane sa klupe mora o tome da obavesti ceo red da se ne bi desilo da ih katapultira pošto svadbene klupe umesto za sedenje služe za katapultiranje.
 

  Domaćin svadbe, obično Miloicin rodjeni brat sve vreme jurca kroz šator k’o muva bez glave i svakog gosta ponaosob pita je l’ sve u redu.
Piće se služi odma’ a ručak postane večera. Obično se čeka da stigne i poslednji pozvani a on stiže tek kad polegne kravama. Šta ovo znači – da polegne kravama – pojma nemam al’ zbog tog što mora da čuva krave ceo šator je pijan u roku od ‘odma. Gledala ja.
 

  Ispred muzike se već svadja jedno njih osamsto oko toga ko je prvi naručio pesmu. Muzika svira šta ona ‘oće. Izmedju onih stolova se provlače žene sa pogačama, varjačama, sa čim god stignu. Šta god da ti podmetnu pod nos na to moraš da staviš pare. Te pare posle one, u nekom ćošku, strpaju u najlon kesu pa predaju starcu Foči. Odatle im se gubi svaki trag.
 

  U neko doba stižu trubači. Svi gosti im guraju pare u trube. Oni najpijaniji se otimaju sa njima da i oni dunu malo.
Cela svadba ogovara Miloicu da je usr’o stvar, to jest da muzika nema pojma (’de je samo nadje),da je rakija brlja (uuuu, nisam znao za Miloicu!) a da je pečenje, tj, svi oni ovnovi, ovce i prasići – masno bre!
 

  U neko doba Miloica se dočepa mikrofona da održi mali monolog i zahvali svima koji su došli. Prethodno mikrofonu udari čvrgu. Vid’o negde da tako treba. Svi koji su došli se kiselo smeju i aplaudiraju. Mikrofon mu otima starac Fočo koji javno obljavljuje: ‘’A od kuma televizor!’’
Za centralnim stolom iza koga je obično za šator zakačen pirotski ćilim, sede mladenci, kumovi, prijine prije deverski pastorak i baba koja je očuvala sina jedinca. Svi trče oko babe i mole boga da umre sutra a ne danas pa da upropasti veselje.
 

  Mladoženja je trešten pijan jer neprekidno mora da popije još jednu koju mu ortaci guraju u ruke jer znaju da od sutra bela dana neće videti k’o i svaki papučić. Mlada se zaklinje da je sad bila na sopstvenoj svadbi i nikad više.
 

  WC ne postoji pa se sve nužde obavljaju u kukuruzu. I još ponešto.
Kad se već ne zna ko se ženi, ko je kum a ko stari svat, neko se seti da se obredi ono što mora. Mladu vode do kuće gde u dvorištu mora da preskoči korito puno vode. Što , pojma nemam. Onda mora da sedne svekrvi u krilo a svekrva joj tutne k’o konju kocku šećera u usta. Ni za ovo pojma nemam što.
Onda mlada mora rukom bacača diska da zavrljači sito na krov trospratne kuće, najviše u selu. To sito stoji na krovu dok ne istruli.
Onda mladoženja treba da prenese mladu preko praga za šta obično nije sposoban pa prenese ona njega. Do kraja bračnog života mu to neće oprostiti a ni pravu bračnu noć koje se on uopšte ne seća.
 

  U medjuvremenu se dešavalo slikanje za uspomenu i dugo sećanje sa svim svatovima a i slučajnim prolaznicima. Najslikanija je mlada, nju fotografi pecaju kad trepne, kad namigne, kad joj je zapalo nešto u izmedju zuba, kad se saplela i kad joj je zapištalo levo uvo pa pitala drugaricu ”Koje mi uvo zvoni?” Te slike uglavnom služe da se mladenci odma’ ujutru posvadjaju oko toga ‘’čiji je ovaj na slici’’ jer većinu gostiju ne poznaju i jer Miloica odužuje dug kad zove na svadbu sinu jedincu.
 

  Tad se polako pakuje muzika. Sve viljuške su gurnute u pivske flaše, srče ima do kolena a muve se dave u kupus salati. Harmonikaš i dalje svira kolo dok svi ne pocrkaju.
 

  Naredna tri sata se svi ljube u krug i jedni drugima govore: ‘’Ako nešto nije bilo kako treba, izvini!’’. Ne zna se ko treba da ide a ko da ostane. Onda se vrate da popiju još po jednu pa se opet ljube i tako jedno tri, četiri puta. Miloicina žena kad god prodje pored njega sikće, jedva čeka da odu mladini pa da ogovara šta su doneli.
 

  Sviće…
 

  Sutradan celo selo ne govori, svi su ljuti jedni na druge, uvredjenih ima kol’ko ‘oćeš, ne znaju što al’ su uvredjeni, to dodje kao deo folklora.
Dolaze na prvo jutro gde se opet napiju pa se tako pijani mire da bi se pred zoru opet posvadjali.
Ovo samo da znate da ja znam kako će to sve da izgleda al’ me boli uvo, ja sam mladina žena.
Jebe mi se i za Miloicu i za muziku.